San...torini

Sada, sa vremenske distance od mesec dana, Santorini deluje kao san. Sve je tu, na jednom mestu: vulkan, crni pesak, crvene stene. Moji imperativi za leto 2004 bili su samo more i plaža, ali dobila sam daleko više (zahvaljujući pre svega dobroj kinti koju smo spucali, ali kad podvučem crtu vredelo je svaki evro).

Santorini jednostavno mami da ga do kraja istražite… Krenuću od kraja.

Ja bih svoju idealnu turu definitivno završila Ijom. Sve je tamo tako stylish, čak i samo ime grada ušuškanog na samom vrhu ostrva. Možda ste već čuli za Iju, to je ono mesto na kome se svake večeri skuplja više stotina ljudi da bi aplaudiralo kada sunce zađe. To je ono mesto sa kog se pruža najlepši horizont na otvoreno more, sa starinskom vetrenjačom umesto svetionika. Tamo su kuće pastelne, ulice romantične, crkve sa plavim kapicama, a kafići doterani svako veče. Bazeni izviru iz zgrada, pločnici su topli i blistavi, a jedna šarmantna, mala pijaca, tik uz visoki gradski sat, prekrivena je velikom roze krošnjom. Iskreno priznajem, zavedena sam na prvi pogled.

Ipak, mi smo bili u Firi.

Kada ste već na jednom tako fancy kikladskom ostrvu, nemojte da se šalite: soba sa pogledom ili ništa. Fira tu nema konkurenciju. Sa prozora naše sobe svakog jutra ponovo smo, kao omađijani, proučavali ugašeni vulkan koji, na našu nesreću, ovoga puta nije proradio. Nema veze, sama činjenica da smo bili na vrhu, iznad 300 metara strmih stena, dovoljna je da vam proradi adrenalin. Ostatak priče pretpostavljate: sa takve pozicije loži vas sve što vidite — plavetnilo koje vas okružuje, brodovi koji dolaze i odlaze, magarci koji prelaze dnevnu turističku rutu, rano svitanje, purpurni zalazak sunca, mesečina, svetionik koji blinkće…

Zanima vas kakve su plaže? Korektne, ali ne više od toga. Ipak, brzo to prebolite. Preporučujem Red Beach: neponovljiv vizuelni doživljaj. Bordo stene — tirkizno more i, naravno, crni pesak. E da, ponekad se na vrhu stena nađe neki ludak koji u po bela dana nešto lovi. Još nismo našli logično objašnjenje — šta?

Kad ste već tamo, morate da vidite Akrotiri, preistorijsko nalazište u blizini. Teško mi je da pojmim da je neko pre 4.000 godina imao toliko šmeka. Posude sa delfinima i cvetovima, zidovi sa devojkama koje plešu. Kuriozitet je, naravno, soba sa plavim majmunima, čista avangarda za to vreme. Teorija mog dečka je da je nastala tako što je neki bogati, istripovani lik došao na ideju da sruši sve konvencije i uvede novi stil u ukrašavanju enterijera. "Hoću majmune na zidovima! I to plave. Nađite ih kako znate i umete!" Sjajno… Sve što sam zapamtila je da su bili miroljubivi, malecki (svega metar pedeset) i da su zapalili pre nego što je počela erupcija vulkana.

Vratimo se plažama. Preporuku definitivno dajemo za Kam(p)ari Beach. Svi oni koji su detinjstvo provodili po dalmatinskim primorskim mestima (kroatofili u srcu i duši) ovde će se najviše osećati _kao kod kuće_. Plus, rivijera najbolja na ostrvu. Shopping: nikako. Ne znam zašto, ali Santorini je carstvo kiča. Ovom prilikom izdvojiću upaljač u obliku japanke – kakav trash. Sa druge strane, klopa je kao izmišljena. Naše omiljeno mesto bio je "Posejdon", ali nije loša ni jedna tipična grčka taverna u centru Fire koju ćete lako naći jer je ispred nje svake večeri red. Čeka se, ali se zato posle dobro klopa. Šta god da izaberete nećete pogrešiti.

Sada dolazimo do bolne tačke: noćni život. Naime, kao prosečan Beograđanin koji je za ovo letovanje radio k’o crnac, niste u poziciji mnogo da birate. Deset evra po osobi za ulaz je cifra koju nismo mogli da svarimo. Kada shvatite da tokom večeri želite da se šetate od kluba do kluba, uz obavezno piće ili neku kafu "sa pogledom na more", nemate više nedoumica. Žao mi je, drugi put. Ipak, upotrebili smo nešto od šarma, pa smo tako, valjda zahvaljujući pristojnom outfitu i mojoj igri nasred ulice, jedno veče pušteni za dž u tamošnji hit-bar Murphy’s. Bilo je super: svi lepi, svi raspoloženi, ribe na stolovima, muzika za skakanje i besplatno piće. Cenim da su i drugi klubovi odlični, barem sudeći po urađenim i veselim licima stranaca koji su iz njih izlazili.

I za kraj, poslastica. Poslednjeg dana, sa sve spakovanim koferima, saznajemo da smo zarobljeni na ostrvu. Grčki tradicionalni specijalitet: jak je vetar i brodovi ne plove. Iako vas to malkice izvede iz takta, u dubini duše pomislite: savršeno, ostaćemo barem još jedan dan duže. Kome se, uopšte, vraća u Beograd.

Sutradan, tokom leta (brodovi i dalje nisu plovili) zaključili smo da se brže stiže avionom od Santorinija do Atine nego busom od Konjarnika do centra grada. Toliko o Srbiji. Kad smo stigli u "domovinu", surova stvarnost nas je odmah dočekala: mrgudi na sve strane, pre svega na predizbornim bilbordima. Kakav horor-grad. Prvo što se zapitate kada sletite na Surčin (odvratnog li imena za jedan aerodrom) jeste "šta ću ja ovde"?. Nažalost, to je pitanje na koje ni posle mesec dana nemate pravi odgovor. Zato, dragi Beograđani, zlatno pravilo posle svakog dobrog letovanja: pravite se da ste to samo sanjali, biće vam lakše.

— Danica Radeka

D&D Santorini Gallery