Preko preče

Dacili reaguje na Politikin tekst pod naslovom Визе су наша судбина. Skupljamo kintu za podršku :)

Moj tata je imao običaj da kaže "da je čoveku za sreću potrebno tako malo, a neki ni to malo nikad ne dobiju". Godinama sam se s gnušanjem ograđivala od ove sumnjive teze, ali, eto ironije, "život me je demantovao" (česta srpska uzrečica).

Moja sreća izgleda se svela na jedan komad papira. Baš tako. Papir je formata običnog pasoša, a sreća leži na jednom zelenom papiriću kojim mi se od pre nekoliko dana dozvoljava da do sledećeg juna slobodno putujem po Zapadnoj Evropi — da skratim: "dobila sam ‘Šengen’ na godinu dana!". Jeeee!

U čemu je fora?, verovatno bi se zapitao jedan prosečan Amerikanac. Čak ni moj rođeni dečko nije se onesvestio od sreće ("džabe viza kad nemamo love"). E pa nije baš tako. To malo zeleno mene je diglo iz mrtvih, vratilo mi želju za životom — i putovanjima. Meni je to big big deal. Meni je to — možda ipak ima nade. Meni je to: "Danice, od sutra ste slobodni — izlazite iz zatvora". Sa tim papirićem ja, bar na godinu dana, neću biti robinja carinika, građanin drugog reda, jadnik koji ne može ni u Mađarsku bez vize, neko ko može da letuje samo u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Turskoj i Bugarskoj. Jednom rečju, biću novi čovek.

Nekome će to delovati jadno, nekome detinjasto, ali meni je to jako bitno. Jer ja sam bila jedna mlada devojka koja je čeznula da obiđe svet, da poseti Njujork, da odleti do Buenos Airesa, da do detalja istraži Španiju i koja ni u jednom trenutku nije posumnjala da će tako biti. Sada shvatam (sad but true), da drugi MOGU da vam kroje život i MOGU da vam oduzmu snove ako im se prohte. Takođe znam, nažalost, da i sada u Beogradu ima toliko mladih ljudi koji čeznu za tim papirićem, kojeg se možda nikada neće dočepati. Tako malo, a tako daleko. Moj tata bi dodao: it’s a thin line.

Nadam se da će se love za putovanja naći i da ću, posle petnaest godina izolacije, posetiti barem Sloveniju, jer iz moje sadašnje perspektive, danas je i to daleka i nedostižna Evropa za kojom toliko čeznem.

— Danica