Opus Vladete Jerotića

U potrazi za zanimljivim štivom srpske kulture pronašao sam ovaj
autobiografski tekst Vladete Jerotića, neuropsihijatra i književnika.
Jerotić piše o ranoj mladosti, perodu Drugog svetskog rata i Božijoj zaštiti
koja je uticala na njegov daljnji put. Ova životna priča može da bude jako zanimljiva mojoj generaciji (70-tih) koja nije imala prilke da na pravi način spozna to vreme i ljude koji su ga obeležili.

Nikakvog aktivnog uključivanja u "vreme obnove i izgradnje" posle rata, s moje strane nije bilo. Nikada nisam postao, slava Bogu, član Komunisticke partije Jugoslavije, ali ni kasnije, i mnogo kasnije, sve do danas, član bilo koje političke partije.

Virus ostrašćenosti Srba za politiku, koji je odavno, da ne kažem oduvek (ali, bar, od početka Prvog srpskog ustanka do danas), donosio, i donosi još uvek, bezbroj nevolja i, često, smrtne opasnosti svim rđavo politizovanim Srbima (a rdjavo su politizovani svi oni koji pojma nemaju šta je politika i u njoj pravo i ekonomija, dijalog, tolerancija i diplomatija), od prostog seljaka do visoko školovanog intelektualca - mene nije zarazio.

A tome mogu da zahvalim samo i jedino pravoslavnoj Hristovoj veri i vaspitanju moga mudrog oca koji se, takođe, nikada aktivno nije bavio politikom, a do svoje 92. godine ostao je čestiti rodoljub, predsednik Udruženja albanskih ratnika, umeren Srbin (dok je bio mlad i u srednjim godinama, umeren Jugosloven), nikad u lažnom kompromisu ili u mlakom oportunizmu.

Ovaj tekst je deo odlične web prezentacije o Vladeti Jerotiću u okviru Projekta Rastko. Pogledajte i odabrane tekstove iz knjiga 50 pitanja i 50 odgovora iz hrišcanske psihoterapeutske prakse i Vera i nacija kao i izvode iz novinskih tekstova i intervjua.